Rešim danas da sednem na bajk, da otvorim sezonu. U gradu bio maraton i ulice bile prazne, nigde auta! Bilo bi lepo sad okrenuti jedan krug po ulicama  Amsterdama...

U ušima mi svira "Indifference of heaven" Warrena Zevona, ne znam zašto volim tu pesmu, valjda je to onaj,pravi zvuk akustične gitare i glas čoveka koji je otišao, a pre toga ostavio divan album "Wind" i ironično otpevao pesmu "Knocking on the heaven's door".

I ovaj produženi vikend i praznici dolaze prekasno. Treba mi jedan veliki odmor na pustom ostrvu. Imam taman toliko vremena da napišem mailove ljudima koje volim, daleko su, ali stalno mislim kao da su ovde, blizu. Pijem kafu, pa čaj, pa espresso a između Jagermeister, sjajna kombinacija.

Nisam pojeo nijedno jaje. U hotelu su ih služili svaki dan na sto načina i nemam više želju. Neka ostanu na stolu, za gledanje.

Kažu mi da će otpustiti sve kafe kuvarice i doneti automate za kafu. Verovatno 'e nas sve zameniti jednoga dana kada menadžeri potroše sve pare.U WCu u firmi nema više toalet papira! Divan način da se uštedi...

Nekako mi glupo kad vidim da hvališ sebe, kad kažeš "ja sam najbolji" ispadne kao ubeđivanje: Ako si najbolji već će to neko primetiti,zar ne? Ovo nije komentar nego samo konstatacija.

Dobio sam novo zaduženje, treba da jurim ljude i da im stalno spominjem rok za završetak posla. Trebali su da mi daju korbač! Prvo ih lepo zamolim, pa onda krenem da im dosađujem pa onda objasnim koji je datum a posle valkda treba da zovem svakih pola sata i da pretim! Smešno mi sad kad prevrću očima kad me vide, ali nema veze,deluje! :))

Juče mi se skršio kišobran, bilo je baš onako ledeno smrznuto uz neku sitnu kišu i vetar, otprilike isto kao što me je uhvatilo u Londonu prošlog proleća. Jedan kišobran je ostao u đubretu na Notting Hillu a jedan na N. Beogradu. Vreme je dosadno i promenljivo!

Kupio sam novi sako i kaput, menjam image. Nekako je valjda i vreme da se oblačim drugačije. Uz novu odeću treba promeniti stare navike, kafane i prijatelje, ako ih je još ostalo, sve je prešlo u "virtual existing".

Trudim se da shvatim ovo vreme ali mi ne ide. Svi lažu na Tv-u, svi lažu na sastancima. Sve je to lepo kad pričamo među nama ali kada se izađe u javnost uvek je tu neka druga varijanta! Iza ljubaznog smeška krije se teška dvoličnost. Stranci tako lako nauče da budu gori Srbi od nas.

Treba se spremiti za teški kapitalizam i hard labour, dolaze neka čudna vremena...

Prolazim danas pored diskonta one firme što se nekada zvala "Takovo", rešim da svratim. Šta da uzmem? Ugledam Eurocrem Blok i kupim.

Kakav shit, čist šećer!

Ali... nekako mi drago, isti onaj osećaj kad sam imao 4,5...godina.

Gledam sinoć kako Ameri spasavaju one sirote putnike aviona koji se srušio u Hudson river, čim je stigla vest o padu, kreće "reality show" na BBC, SKY i CNNu, direktan prenos onih nesrećnika što stoje na krilu aviona i čekaju da ih neko spasi!

Potpuno je neverovatno da ovako nešto može da se desi bez žrtava, da se spusti avion u reku  ,bez motora u onolikom gradu je velika stvar! A kako bi sve to ovde izgledalo...

"Dust gathers on my stereo

cause she can't bear to hear the radio..."

Last Yugo Rolling Off Production Line

Now, the last Yugo, once the pride of communist Yugoslavia’s automobile industry, will roll off its Serbian production line Thursday in the central town of Kragujevac.

It will be missed here — but probably not in America.

Soon after it hit the U.S. markets in 1986, selling for the bargain-basement price of just $3,990, the boxy Yugo was derided by American car magazines “as barely qualifying as a car” and “an assembled bag of nuts and bolts.”

U.S. owners complained of frequent engine failures and transmission problems — with the manual gear sticks sometimes detaching and ending up in their drivers’ hands — in addition to passenger doors and trim parts going awol.

When the U.S. Insurance Institute for Highway Safety conducted crash tests of 23 compacts in 1986, the car with the worst results was the Yugo, with $2,197 worth of damage in slow speed crashes against a flat barrier.

Still, over 100,000 Yugo GVs — standing for Great Value — were sold in the U.S. before Yugo America — the company that imported it — went bankrupt and Washington imposed economic sanctions on Belgrade for fomenting ethnic wars in the Balkans in 1992.

In the U.S., Yugo has made several joke appearances in Hollywood blockbusters such as Die Hard 3. Artists in America also found inspiration in the flimsy tin-can structure, turning it into something more useful — like a queen size bed or a kitchen stove.

When sales started plummeting in the late 1980s, some U.S. dealers tried to clear their stocks by throwing in a free Yugo with an Oldsmobile or a Cadillac.

“Of course, Yugo was never a BMW or a Cadillac, but I think most Americans did not know how to appreciate it,” said Momcilo Spajic, a proud Serbian owner of a Yugo — one of the nearly 800,000 produced by the Zasava, or Flag, factory since 1980.

“This is driving in its most natural form. You feel every bump, squeak and jolt, and one can enjoy the sweet smell of gasoline and exhaust fumes,” he said. “No car can replace it.”

Although it was a flop in the U.S., Yugo enjoyed iconic status in the former Yugoslav republics — something like the Volkswagen beetle in West Germany or the Trabant in East Germany.

It was also exported to East European states, but not in the same numbers as to the U.S. mostly because Zastava could not meet huge domestic demand.

Zastava is finally stopping the production of Yugo because its new owners, Italy’s Fiat, plans to start the assembly of its own compact, the Punto.

As Zastava’s workers prepared to bid farewell to their greatest commercial success so far, they have attached a handwritten sign on the tailgate of the last Yugo on the production line.

It reads: “Cao, nema vise” — “Goodbye, no more.”

Following are a few of the best-known Yugo jokes:

— What do you call a Yugo’s shock absorbers? Passengers.

— The new Yugo has an air bag. Before an accident, start pumping real fast.

— How do you double the value of a Yugo? Fill the gas tank!

— What do you call a Yugo at the top of a hill? A miracle.

— Man to car dealer: “I’d like a gas cap for my Yugo.” Dealer: “Sounds like a fair trade.”

(theledger.com)

Jedan susret u "?", jedno po podne, jedan razgovor.

Mungos je jednostavno bio čovek koga možete slušati satima, slušati i upijati svaku reč.

Takvih ljudi je, na žalost sve manje.

Slike su samo trenutak, a reči ostaju večno!

 
Na slikama: LR, SusyQ (hvala na poslatim slikama),Nenad Marjanovic-Mungos

- Volim da pišem ono što mi padne na pamet na papiriće koje držim u zadnjem džepu

- Prezirem cenzuru bilo koje vrste, a blogova pogotovo! ( Free Mirror B92! )

- Većina ključnih blogera koji su činili ovo mesto posebnim je već otišlo

- Nemam želju da pišem šta sam pio, jeo i koga sam sreo

- Ne mogu da kukam za onim što mi nedostaje...

- Mogu da počnem da pišem vodiče za hotele, moj život je postao jedno veeeeliko putiovanje bez kraja! :)

- Kada ste stalno online život vam postaje Trumanov šou (hoćemo net na TVu, u WCu i i u kuhinji!)

- Svež vazduh i interesantan razgovor je korisniji od svakog posta

- Laptop je fin poklon kojim vas vaša firma obavezuje da radite dok ne crknete, nema više odmora i vikenda!

- Stari design mojbloga je i dalje zakon za ovaj sadašnji koji nikako da se otvori (a i retro je u modi)

- Na blogu je sve kao i u životu, treba čitati između postova

- Blog sve više postaje forum

- Odoh na put, ne znam kada ću se vratiti...

Jutros, negde oko pola 4, probudi me nečije lupanje po vratima. Bio otvoren prozor i pomislio sam da neko pokušava da razvali ulazna vrata zgrade, par minuta kasnije shvatih da je to moja prva komšinica, klinka. Valjda je ex-dečko promenio bravu na vratima (a bogami i stavio blindirana vrata) a ona je to shvatila u pola noći! Izašla ispred zgrade i plače!

Life shows no mercy...

Previše dramatičan dogadjaj za četvrtak, 3 a.m.

I bila je Istra, jedna i jedina

i plavo nebo i plavo more, Jadransko

i pogled u daleko sa vrha jeftinog hotela

i ušminkane ulice Opatije

i neki osećaj da nešto nedostaje

Turska kafa, kao navika, balkanska

koju ne može zameniti ni espresso ni macchiato

i sledbenici Hare Krishna na ulici

koji bezbrižno pevaju kao da svet nije u shitu

i šetnje do Lovrana u sumrak

i onaj osećaj što se nikako ne može objasniti, da sam ponovo tu

i gotovo napuštena Pula u subotu po podne

i topli i dragi ljudi

i Brko, vozač autobusa 3a za Verudelu

i moja nemoć da pronadjem prokletu ulicu

za koju niko od stanovnika nije čuo a ne zna ni gde je

uz sve telefonske konsultacije

i moja šetnja praznim ulicama Pule

gde samo deca divljaju na motorima

i jedan matori na Harley-ju što repove ima kao matori Bruno Langer

i prazan Uljanik i stare zgrade kao da su muzeji,

i Arena na kraju, 30 godina kasnije,

i moje sećanje na batine što ih je moj brat tu dobio kao dete

jer nije hteo da se slika

i ta slika gde on namršten ispred Arene stoji

i drži "TEMPO", sportski nedeljnik

što je o Mati Parlovu nekada pisao

ali eto, i Mate je otišao

i taj feeling na kraju da je odmor završen

i "zračna luka Pula" i previše srdačan osmeh, upućen meni

od jedne check-in stjuardese koji nije promakao mojoj dragoj

i JATov aviončić ATR, i najjevtiniji sokovi što ih bez blama služe

i onda, naglo propadanje i moje flaše vina koje lete po podu aviona

i ta pomisao da to i ne bi bio tako loš kraj

i devojka iza nas, što liči na Fjodorovu

što kuka kako je spičila celu platu na sat pa sad

treba da razvuče 20 evra ceo mesec

i dolazak kući, potpuno drugačiji kad samo sletiš

a ne vidiš tablu na ulazu u grad i dve reke

"Zar je stvarno došao taj dan?" *

Vredelo je!

* by Jinx